JÜRGEN JANKOFSKY / Јирген Јанкофски

 

 

АНА ХУД

 

 

 

Један

 

„Неправедно“, викала је Ана, „то је простачки, тако простачки!“

На телевизији је једна избеглица гацала из мора. Носила је дете, мртво. Опрезно, готово нежно, легла га је на песак, клекнула, зурила у небо. Туристи у купаћим костимима, деца такође, прилазили су ближе, буљили очи. Не, није филм, вести, све је право, управо се збило.

Ана је дигла руке испред очију, тресла главом. Али слике су остале. А море је носило нове избеглице. И на хоризонту је потонуо још један чамац.

Она, наравно, није такве слике гледала први пут, али данас јој је однекуд једноставно  свега тога било  превише.

Спикер који је читао вести рекао је да се може, ако се жели, дати прилог, сваког часа. Ана отрча у дечју собу и донесе своју касицу-прасицу. Тек јуче

су јој бака и дека убацили, за одмор, новца у изобиљу. „Срећан пут! Леп провод!“ Али јој је незамисливо да с мамом и татом лежи под палмама а да се догађа то што је видела на телевизији... Не! То не може!

Подигла је касицу-прасицу високо изнад своје главе и – цак! разбила је на поду. Новчићи су се котрљали унаоколо.

„Шта ли се то овде збива?“ Мама је дотрчала из кухиње. „Ма шта то ту радиш?“

„Хоћу да дам прилог“, рекла је Ана и показала на телевизор. „Хоћеш ли ми помоћи?“

„Да, али...“

„Простачки“, рече Ана, једни се сунчају где други умиру – то мора да престане, најзад престане!“

 

 

Два

 

Робин је ударао дланом по аутомату за жвакаће гуме.

„Ђубре!“, псовао је. „ Па колико ли још морам овде да убацим? Зашто ништа не излази?“

Ана је посматрала како Робин бесно рови по својим џеповима.  Ипак, пре но што је могао да у аутомат убаци наредни новчић, викнула је: „Чекај!“

Сву другу децу из свог разреда Ана је већ питала желе ли и они да нешто

учине за више правде у нашем свету, против невоље, беде, патње. Али су сви имали неки изговор: једни су заборавили свој новчаник а други нису имали времена, имају још нешто хитно да уче, други опет морали би прво питати своје родитеље, а неки су тврдили да би сутра хтели нешто да учине, можда.

Робин је загледао жваку коју је Ана упецала у својој школској торби, додуше мало начету, али свеједно. И стрпљиво је слушао шта му је Ана казивала о неподношљивости тако страшних слика на телевизији и уопште. И стварно је на крају приложио свој новчић Анином новцу за прилоге.

 

 

Три

 

Ана је даровала и новац који јој је тата поклонио за петицу из тешког математичког рада. А она има стрике и стрине, рођаке и родице, суседе и сусетке, па чак учитеље и пријатеље, који јој једноставно то исто чине на улици. Али ипак остају ове слике, ове стравичне сцене из тв-вести. Да, чини се да их је сваким даном све више, не почем мање, и ове слике, ове сцене бивају већма застрашујуће: све више и више преврнутих чамаца, више и више мртвих, више и више зазјавала.

 

 

Четири

 

Робин је питао Ану да ли зна да он има једног славног, светски славног имењака.

Вазда обучен у зелено, сигуран у гађању стрелом и луком, јунак, храбар и паметан, који извлачи новац од богатих да би га давао сиромашнима...

„Робин Худ?“

„Тачно“, потврди Робин.

 

 

Пет

 

Ана је мозгала.

„Мислиш“, питала је најзад, „кад би богати данас дали новац за сиромашне, толико да би ови, у најмању руку, имали за јело и пиће, ишли у школу и

потом налазили посао, могли живети у миру, да тада нико не би бежао?“

„Не знам“, рече Робин.

„И да сиромашни не би напуштали своју домовину да би доспели у богате земље – опасно преко мора, кроз пустиње, кроз планине и упркос границама с бодљикавом жицом?“

„Не знам“, рече Робин.

„Где могу да учим гађати луком и стрелом?“, питала је Ана.

„Не знам“, рече Робин.

 

 

Шест

 

Робин је посматрао како се Ана споља мењала из дана у дан: прво се појавила с једном зеленом петљом у коси, онда са зелено лакираним ноктима, уз то је најзад имала један зелени пуловер, потом зелени капут и зелене ципеле и на крају крајева дошла је још са зелено нашминканим уснама и зелено осенченим очним капцима, са зеленим сатом, зеленим ранцем као и са зеленим ручним гривнама, ланцима и прстењем.

Да, и што је бивала зеленија, деловала је увек ћутљивије, чинило се да вечито мозга, није се смејала, склањала се другима с пута, једва још говорила с Робином.

Можда она не би ни запазила да је Робин наједном дошао у школу са зеленом спортском капом да учитељи нису стално захтевали да ову зелену ствар скине бар за време наставе.

„Зелено ти стоји!“, рече Ана.

„И теби“, рече Робин.

Обоје се искезише.

„Робин Худ увек је био весео“, рече Робин, увек спреман за разговор“.

„Откуд ти то желиш да знаш?“

„Ах, малчице сам поново читао, на Интернету и тако.“

„Добро“, рече Ана, „ а даље?“

„Не би Робин Худ сам ништа могао постићи, апсолутно ништа, без својих верних, без своје дружине не би никад дошао до новца, не би могао да се стара за праведност, не, никад!“

„Хм“, Ана је размишљала, „мислиш...?“

„Логично!“, речеРобин.

„Дабоме“, рече Ана и пружи Робину зелени прстен. „Добродошао у дружину Ане Худ!“

 

 

Седам

 

Кад је Ана сама трагала кроз шуму Интернета, открила је да су Робин Худ и његови верни били названи безаконитим. А као закон безаконитих важило је – узети од богатих да би се дало сиромашнима.

Потом је нашла да је он богатима узимао већином само пола њиховог злата, новца и накита, како, забога, не би и сами осиромашили.

И на крају је прочитала да су у Енглеској пре више векова постојале Робин-Худ-игре, где се певало и играло, рецитовало, кревељило, жонглирало, клатило и опчињавало, а на крају су богати добровољно давали новац сиромашнима, изобилно. Робин-Худ-игре одржаване су на Дан Робина Худа,

увек 1. маја.

 

 

Осам

 

„Дивно“, повика Робин, „данас је први мај, дођи!“

„Али куда ћеш?“

„Онамо куд сви богати увек морају да иду, где је новац, у банку!“

И већ је узео Ану под руку и трчао с њом кроз град.

Пред банком су пак, на једној страни, већ стајали стари мушкарци и старе жене с црвеним заставама и црвеним транспарентима и заглушно звиждали својим пиштаљкама. А на другој су страни стајали једва нешто млађи мушкарци и жене са црним заставама и црним транспарентима и покушавали да вичу против звиждача. Полиција између. И кад су сви дошли до даха, на једној је бини говорио стари говорник о моћи новца коју би радници, трудбеници свих земаља морали да савладају и читао муцајући даље реченице с једне цедуље, које Ана и Робин нису схватили, нису ни поред најбоље воље.

Но пре него што су обоје могли да певају или играју, рецитују, кревеље се, жонглирају, клате се или опчињавају, били су грубо преплашени и отерани.

„Овде се не игра унаоколо!“

„Овде је први мај – дан борбе трудбеника!“

„Јасно?“

 

 

Девет

 

Пажња, децо! писала је Ана на Интернету. Ко је против неправедности? Ко је за закон безаконитих? Основали смо Ана-Худ-дружину. Хоћете ли с нама? Јавите се!

 

 

Десет

 

Није потрајало дуго и Ана је добила интернетску пошту из целог света.

Најпре се јавио Ото: Ту сам!

Онда Ахмед, Армен, Амо, Совани и Акира.

Марија је хтела да зна може ли Анину вест превести на један други језик.

Јасно!

Светлана је хтела да зна може ли Анину вест проследити другој деци.

Јасно!

Индира је хтела да зна може ли се и преведена вест преводити на друге језике и даље прослеђивати.

Јасно! Јасно! Јасно!

Ефекат грудве снега: сад су хтели да учествују и Гизо, Златко, Хаиле, Багесхре, Манон и Тијс, Агнета, Ејлул и Сара, Хозе, Џон, Ђерђ и Ђовани, Линг, Руи, Џингис, Малајка, Хаби, Јала, Храфнхилдур, Бинтанг, Одисеј и Валујо, Наира, Мован, Ернесто и Јанко, Жанет и Јасмин, Карамба, Патрик, Рето, Нанук, Нгунуе, Свен, Захари, Нарумол, Хоа, Габија, Раду, Тенцин и Со-Јунг.

Добродошли!

 

 

 

Једанаест

 

„Јеси ли прочитала“, питао је Робин, „какве идеје имају нови чланови наше дружине? Шта треба да радимо?“

„Јасно“, рече Ана. „Видећемо шта можемо учинити.“

Било је предложено да сву децу, која у школу морају без доручка, богати позову на ручак с најмање три јела: супом, главним јелом и колачем. Одмах!

Или да сва деца штрајкују тако дуго док се богатима не уведе порез, широм света, да, да сва деца опет извршавају домаће задатке, опет пишу радове у разреду и јављају се на наставу тек када сви који новац не зарађују радом већ новцем, буду морали да предају половину добитка. Цак!

Или да сви људи добијају новац једноставно зато што су људи, да ли млади или стари, женски или мушки, дебели или мршави, жути, мрки, бели или знојни, сиромашни или богати, за све једнако новца сваког месеца у свакој земљи и управо толико да нико више не мора да гладује или буде жедан, да свако може становати, ићи у школу и радити, да поштеном платом испуњава своје жеље, да, све које има, и то тамо где се осећа као код куће, да, где је код куће. Све богатство овог света довољно је ипак за све људе, свуда – зар не?

 

 

 

Дванаест

 

„Молим, право љубазно!“

Робин је Ану, која је у свим својим зеленим стварима стајала пред великом зградом банке, управљао тамо амо.

„Још један корак напред. Да, и један у средину, добро је, врло добро!“

И затим је Робин ставио Ани још своју зелену спортску капу и клак! и клак! и клак! стално је изнова фотографисао.

А најлеши фотос ставио је одмах на Интернет: С најлепшим поздравима од Ане Худ.Онда је Ана код куће уз то написала: Ускоро је 1. јуни – дечји дан. Наш дан треба да се сместа назове Дан Робина Худа! Облачимо се у зелено – нешто зелено ипак свако негде има: једну зелену чарапу или зелену траку или зелену оловку или палмину грану или једноставно  влат траве – идемо дакле на Дан Робина Худа у зеленоме тамо где је новац: ка банкама или богатима кући, тако како се дан пре Свих светих усуђујемо и свуда да идемо! Ми ипак не тражимо слатко или кисело, не, никакву милостињу, већ праведност! Да, за све! И ко нас исмејава или плашећи тера одавде, тога фотографишемо и стављамо на Интернет – ту онда при следећем Дану Робина Худа више зелене деце захтева праведност, много више – а тек при Дану који ће доћи потом па потом и потом! Ефекат снежне грудве!

Робин је питао Ану да ли би и он могао да уз то нешто напише.

„Логично!“

Тако он напише: Не заборавите, постајемо старији – и онда ми владамо светом!

Брзо су сад писала деца из свих земаља уз то: Да, Да, Да – ми смо с вама!

Неки су још хтели да знају ово, други оно: да ли су, на пример, дозвољени и зелени наочари, могу ли се плакати сликати или и филмовати.

Да! Да! Да!

А првог јуна, на Дан Робина Худа, Ана је онда написала још само: Почните! 

 

Übersetzung: Stevan Tontić / Превод: Стеван Тонтић